Šetate ulicama Milana po sunčanom danu i dok uživate u pogledu na Duomo čujete reči poput 'sciura’, 'bagaj’, 'barlafus' ili 'cadrega' i govorite sebi da te reči, uprkos činjenici da dugo učite italijanski, nikad niste čuli. Odjednom ste zbunjeni, počinjete da sumnjate u svoje znanje italijanskog jezika jer ste čuli da se u Milanu, za razliku od južne Italije, ne govori dijalekt.
Saopštavam vesti koje vas mogu umiriti. Reči koje ste čuli su deo milanskog dijalekta i istina je, u Milanu se to sve ređe koristi, sada govori uglavnom starijih ljudi i vrlo malo mladih. Pogotovo sada kada je Milano grad globalizacije.
Ali milanski dijalekt, srećom, nije potpuno nestao i ako tokom boravka u Milanu imate sreću da tražite informacije ili zanimljivosti od ljudi koji generacijama žive u ovom gradu, verovatno će iz njihovih usta prvo isplivati reči na dijalektu, pa će se ispraviti i početi da pričaju na italijanskom, prisećajući se da je njihovo vreme prošlo, više nije sredina sedamdesetih, kada je milanskim dijalektom redovno govorila polovina građana ovog lepog grada.
Imam tu sreću da su mi baba i deda poreklom iz Milana i uveravam vas da je vreme provedeno sa njima dok sam bio dete više bilo ispunjeno rečenicama na dijalektu nego onim na italijanskom. I znate, kao detetu je mnogo lakše internalizovati jezik. Ovo mi još uvek omogućava da razumem skoro sve što mi se kaže na ovom prelepom dijalektu i daje mi mogućnost da ga govorim.
Ne brinite, nisam zaboravio „čudne reči“ koje sam naveo na početku, a sada ćemo analizirati njihovo značenje:
Sciura = Gospoda
Bagaj = Dečak
Barlafus = Pričljiv
Kadrega = Stolica
Ko bi pomislio, zar ne? Deluju kao reči iz potpuno drugog jezika, koji ima malo ili nimalo veze sa italijanskim. U stvari, koliko god dobro znate italijanski, milanski dijalekt može biti težak za većinu ljudi. Međutim, želeo bih da završim ovaj svoj članak sa jednom utešnom vesti: Jedna od tipičnih karakteristika milanskog jezika su jednostruki suglasnici, gde se u italijanskoj reči nalaze dupli suglasnici. 'Bella' postaje 'bela' na dijalektu, ‘Pennello’ postaje 'Penel'. Ukratko, dvojnici ne postoje.
A znajući iz iskustva da mnogi ljudi koji pokušavaju da usavrše svoj italijanski imaju problema sa duplim slovima, ne bi me iznenadilo da mi od sutra neko napiše da želi da nauči milanski dijalekt.